Nakon dugogo i predugog nepiskaranja, ponovo se evo razgoropadilo piskaralo u meni. Čitam u jednim dnevnim novinama ( to im je zvanični naziv, a meni je draže da kažem tabloid) o štrajku prosvjetnih radnika u jednoj susjednoj državi. E sad,štrajk ko štrajk. Svako malo neko negdje štrajkuje. Zaprepastili mene komentari čitalaca. Ne htjedoh tamo da komnetarišem ništa, možda mi ne bi ni objavili komentar,reko' "idem tamo gdje je sve po mom".
U posljednje vrijeme veoma često čujem oko sebe kako prosvjetni radnici ništa ne rade, više od pola godine imaju odmore, rade pola radnog vremena i slično. Sve u svemu neka kolektivna pljuvačina po prosvjetnim radnicima. Pošto i sama pripadam toj kategoriji ljudi (možda bi mogli da se žalimo zbog diskriminacije,sad mi pade na um), moram da se oglasim. Svaki nastavnik koji ima pun fond časova mora da ima 40 čsaovnu radnju sedmicu. E sad to što ja jedan dan imam 6 ili 7 časova, a drugi dan 3, nije do mene. POsao nastavnika ne završava se u učionici i u školi. Posao nastavnika se nosi kući. Svaki nastavnik provede po dva-tri sata kod kuće ispravljajući dječije radove, ili pripremajući se za nastavu. Ono što današnji roditelji ne žele da shvate,kako se mni čini, jeste da dijete kod kuće uči, a ne u školi. Jedan školski čas traje 45 minuta, i za to vrijeme nastavnik mu samo može dati uputstva kako da savlada određeno gradivo i šta je to što treba da nauči. Dijete ne može da nauči na času. U vrijeme kad sam ja išla u školu, učila sam kod kuće, ne u školi i to je bilo normalno. Niko se zbog toga nije bunio. Ni roditelji ni djeca. Da li to znači da naši roditelji isu marili za nas? Ili im je bilo svejedno što se tamo neki, strašni krvožedni nastavnici izživljavaju na njihovoj djeci? Jer, oni zato i postaju nastavnici jel tako? Da bi mogli da muče djecu.
Ne očekujem neki odgovor na ova pitanja. Ja imam svoj odgovor na njih. Ne mislim da je to i odgovor drugih. Ne, ne mislim kako roditelji mene i mojih vršnjaka nisu marili, ili da im je bilo svejedno. Naprotiv, mislim da su itekako brinuli o nama i provodili vrijeme sa nama. To je ono što pojedinim današnjim roditeljima nedostaje.Misle da djecu treba da im odgaja neko drugi. Za svoju djecu nemaju vremena. I onda im je svako drugi kriv. I onda su za sve krivi prosvjetni radnici. Jer pobogu valjda će u školi da ga nauče da kaže dobar dan, da zaveže pertle i da bude pristojno. Neće valjda mama kod kuće to da radi, ili da mu ne daj bože pomaže oko domaćeg. pa upravo traje Šeherezada, a nakon toga će početi Esmeralda. Mama je zauzeta. A tata ima nekog posla na fejsbuku.
U odbranu svojih kolega još mogu reći. Svi se mi trudimo i dajemo od sebe najviše što možemo. Ne tvrdim da radimo bet greške , ali radimo najbolje što znamo. Ali možda bi i roditelji trebalo da pokušaju da rade najbolje što znaju.
Pošto sam već odužila sa ovim pisanijem, da kažem samo na kraju. Klanjam se do zemlje i divim onim roditeljima koji imaju vremena za svoju djecu, onim roditeljima koji će sjesti na pod da slažu kockice, uzeti svoje dijete u krilo i čitati mu bajku.
U posljednje vrijeme veoma često čujem oko sebe kako prosvjetni radnici ništa ne rade, više od pola godine imaju odmore, rade pola radnog vremena i slično. Sve u svemu neka kolektivna pljuvačina po prosvjetnim radnicima. Pošto i sama pripadam toj kategoriji ljudi (možda bi mogli da se žalimo zbog diskriminacije,sad mi pade na um), moram da se oglasim. Svaki nastavnik koji ima pun fond časova mora da ima 40 čsaovnu radnju sedmicu. E sad to što ja jedan dan imam 6 ili 7 časova, a drugi dan 3, nije do mene. POsao nastavnika ne završava se u učionici i u školi. Posao nastavnika se nosi kući. Svaki nastavnik provede po dva-tri sata kod kuće ispravljajući dječije radove, ili pripremajući se za nastavu. Ono što današnji roditelji ne žele da shvate,kako se mni čini, jeste da dijete kod kuće uči, a ne u školi. Jedan školski čas traje 45 minuta, i za to vrijeme nastavnik mu samo može dati uputstva kako da savlada određeno gradivo i šta je to što treba da nauči. Dijete ne može da nauči na času. U vrijeme kad sam ja išla u školu, učila sam kod kuće, ne u školi i to je bilo normalno. Niko se zbog toga nije bunio. Ni roditelji ni djeca. Da li to znači da naši roditelji isu marili za nas? Ili im je bilo svejedno što se tamo neki, strašni krvožedni nastavnici izživljavaju na njihovoj djeci? Jer, oni zato i postaju nastavnici jel tako? Da bi mogli da muče djecu.
Ne očekujem neki odgovor na ova pitanja. Ja imam svoj odgovor na njih. Ne mislim da je to i odgovor drugih. Ne, ne mislim kako roditelji mene i mojih vršnjaka nisu marili, ili da im je bilo svejedno. Naprotiv, mislim da su itekako brinuli o nama i provodili vrijeme sa nama. To je ono što pojedinim današnjim roditeljima nedostaje.Misle da djecu treba da im odgaja neko drugi. Za svoju djecu nemaju vremena. I onda im je svako drugi kriv. I onda su za sve krivi prosvjetni radnici. Jer pobogu valjda će u školi da ga nauče da kaže dobar dan, da zaveže pertle i da bude pristojno. Neće valjda mama kod kuće to da radi, ili da mu ne daj bože pomaže oko domaćeg. pa upravo traje Šeherezada, a nakon toga će početi Esmeralda. Mama je zauzeta. A tata ima nekog posla na fejsbuku.
U odbranu svojih kolega još mogu reći. Svi se mi trudimo i dajemo od sebe najviše što možemo. Ne tvrdim da radimo bet greške , ali radimo najbolje što znamo. Ali možda bi i roditelji trebalo da pokušaju da rade najbolje što znaju.
Pošto sam već odužila sa ovim pisanijem, da kažem samo na kraju. Klanjam se do zemlje i divim onim roditeljima koji imaju vremena za svoju djecu, onim roditeljima koji će sjesti na pod da slažu kockice, uzeti svoje dijete u krilo i čitati mu bajku.
