Prinčevi, bajke,zmajevi i vile

Nakon luđačkog tempa kojim živim već deset dana i koji mi nameće posao, a tek za nekoliko dana moći ću ponovo normalno da dišem, (dok ne počnu radne subote) jedino što u ovom trenutku želim  je, da kad se sve to završi, da se zamotam u neko ćebe, obučem pidžamu, zavalim se u krevet i čitam neku ljubavnu knjižurinu od bar 500 strana. Ali avaj,gdje da je nađem. To je prvi problem s kojim se susrećem. Drugi problem je kako da je prošvercujem u sobu pod jastuk a da me niko ne ulovi. Kako od sramote da čitam tamo neke "limunade", i čik litove? Šta ako me neko ulovi dok to čitam? Kako da se opravdam? Kao profesor književnosti trebalo bi da nosim naočari od kornjačevine, pundžu na vrhu glave, da budem smrknuta i depresivna, naravno neudata i da mrzim čitav svijet,+ naravno nisam zaboravila treba da čitam samo ruske klasike i uzdišem sa laganim patosom francuskih simbolista i srpskih romantičara. Kako da ja sad nekom objasnim zašto nemam naočare. Nije da ja ne bih,al kaže doktor da ne treba da ih nosim,kaže da mi je vid odličan, mada šta on zna. ja sam sebu ipak nabavila jedne za svaki slučaj, bez dioptrije.jedva čekam da mi vid oslabi pa da imam prave. Umislila sam sebi da sam pametnija kad imam naočari. Dalje, pundžu ne nosim jer ne mogu da je napravim na mojoj kratkoj kosi. Ne volim biti smrknuta, em je odbojno, em stvara bore. Depresivna nisam, nije da nemam razloga al eto nisam, ni to mi se nešto ne sviđa. Od svih stereotipa jedino stoji ovo neudata. Nija da ja ne bih, al ponestalo prinčeva. :) I na kraju, ali najvažnije štivo za čitanje. Daleko od toga da ne volim ruske klasike. Puškina naprosto obožavam, kao i Dostojevskog ( iako je on uglavnom smrknut i depresivan), francuske simboliste obožavam, a srpske romantičare kujem u zvijezde kad o njima predajem. međutim, kada se desi ovakva nedjelja kakva je sad, jednostavno mi treba nešto što će mi pomoći da pobjegnem od stvarnosti u neki maštoviti svijet iz bajke u kojem znam da će na kraju sve da ima sretan završetak. Treba mi nešto što će da mi razvuče lice u veselu grimasu ,onakvu kakvu su stari Grci smatrali glupavom ako je vjerovati Aristotelu.
  "Pa uzmi onda neki ljubavni roman." Reći će neko. I bio bi potpuno u pravu. Ali kako, kad smo okruženi stereotipima maloprije navedenim. Plus uvriježeno mišljenje da svi treba da čitamo samo klasičnu literaturu, pogotovo ako se smatramo nekakvim akadamskim građanima. Kod nas se zaista ustalilo mišljenje da postoje "ženske knjige", pa zatim " knjige za plažu", " dječije knjige"  pa se ja pitam šta znače sve te sintagme. da li ako je neka knjiga za plažu ja mogu da je čitam npr.u kući, ili u prevozu, ili na putovanju? I zašto je uopšte potrebno praviti takve podjele. Knjige su napisane zato da se čitaju.Svaka knjiga nađe svoj put do čitaoca, i nađe svog čitaoca. ne treba ih stavljati ni u kakve ladice.One treba da budu slobodne i dostupne. Ne postoje prave i pogrešne knjige. Oni su svačiji prijatelji. One ne poznaju razlike među ljudima. One ne dijele svoje čitaoce.
 Zbog svega gore navedenog ja ću ovaj vikend da provedem u društvu neke vesele knjige koja će da mi vrati energiju i koja će da mi razvuče usne u osmijeh. Ako imate kakvu preporuku pišite.